Primitivni američki um i moral

Američki moral

Mnogo hvaljen seksipil američkih žena potiče iz filmova, razna mišljenja i pridodane pohvale, puka su fikcija. Najnovija medicinska istraživanja u SAD-u  pokazala  su  da je 75% mladih žena bez snažnog seksualnog osećaja i umesto da zadovoljavaju svoj polni nagon, one narcisoidno traže zadovoljstvo u egzibicionizmu, taštini te kultu fitnesa i zdravlja u sterilnom smislu. Amerikanke su „lake“ za muškarca koji vidi celi seksualni proces kao nešto izolovano,  time  ga one čine dosadnim i suvoparnim, na nivou proseka. Prema tome, nakon što momak devojku odvede u bioskop ili na ples, u dobrom je američkom maniru da se devojka  zatim  podaje  da    bude    ljubljena.    Amerikanke  su karakteristično frigidne i materijalističke. Čovek koji je krenuo na „svoj životni put“ s Amerikankom, je pod materijalnom obavezom prema njoj. Žena je već svoju materijalnu obvezu ispunila. Uslugu. U slučaju razvoda američki zakon nadmoćno favorizuje ženu. Amerikanke će se veoma spremno razvesti kada ugledaju povoljnu priliku. Često je slučaj da se u Americi žena udaje za jednog muškarca i već se zaručuje za drugog, budućeg supruga, muškarca s kojim se planira venčati nakon profitabilnog razvoda.

„Naši“ američki mediji

Amerikanizacija u Evropi široko  je rasprostranjena i očigledno. U Italiji je to fenomen koji se brzo razvija u posleratnim godinama, a uzet je u obzir kod većine ljudi, ako ne i s entuzijazmom, barem kao nešto prirodno. Nedavno sam pisao o dvema velikim opasnostima koje prete Evropi – Amerikanizam i Komunizam – ova prva je više podmukla. Komunizam ne može biti problem osim u brutalnom i katastrofalnom obliku izravnog uzimanja vlasti od strane komunista. S druge strane Amerikanizam napreduje posredstvom postupne infiltracije, izazivajući promene  mentaliteta  i  običaja  što izgleda bezopasno po sebi, ali završava u suštinskoj izopačenosti i propadanju, protiv čega  se nemoguće boriti, osim unutar sebe.  S poštovanjem prema unutrašnjoj opoziciji, većina Italijana izgleda nemoćna. Zaboravljajući vlastitu kulturnu baštinu, olako se okreću Sjedinjenim Američkim Državama kao da traže roditeljsko vođstvo u svetu.  Ko  želi biti moderan mora se meriti prema američkom standardu. Žalosno je svedočiti da evropska država samu sebe tako ponižava. Poštovanje Amerike nema nikakve veze s kulturnim interesima prema kojima drugi ljudi žive. Naprotiv, servilnost prema SAD-u vodi pojedinca da pomisli da nema drugog vrednog načina života za razmatranje.

Naše radio usluge se amerikanizuju, bez ikakvih kriterijuma superiornosti ili inferiornosti samo  slede  moderne  teme  trenutka  i tržišta, što se smatra „prihvatljivo“   –   prihvatljivo,  to znači, za amerikanizovani deo naroda, koji je ujedno najviše izrođen. Mi ostali smo uvučeni  u  tu brazdu. Čak je i stil izveštavanja na radiju postao američki.  „Ko  nakon slušanja američkog radio programa može suzbiti jezu kad se govori da je jedini beg od komunizma postati amerikanizovan?“ To nisu reči nestručnjaka nego američkog sociologa Džejmsa Branhama, profesora na fakultetu Prinston. Takvo razmišljanje jednog Amerikanca trebala bi naterati evropske radio stanice da se zacrvene od srama.

Posledica od „izgradite vlastitu“ demokratiju je intoksikacija većeg dela populacije koji nije sposoban sam rasuđivati, kada nije vođen snagom i idealima, previše lako gubi osećaj vlastitog identiteta.

Industrijski poredak u Americi

U svom klasičnom proučavanju kapitalizma Verner Zombart sažeo je kasniju fazu kapitalizma u izreku:„Fiat producto, pareat homo” - To je stvorilo propast. 

U svojoj ekstremnoj formi kapitalizam je sistem u kojem je muška vrednost procenjena isključivo u smislu proizvodnje robe i izuma  sredstava za proizvodnju. Socijalističke doktrine su izrasle iz reakcije na nedovoljnu ljudsku obzirnost ovog sistema.

Nova faza je započela  u  SAD-u  gde je došlo do porasta kamata u tzv. radničkim odnosima. Naizgled, činilo se da je to označilo napredak, no u stvarnosti je to štetan fenomen. Preduzetnici i poslodavci shvatili su važnost „ljudskog faktora” u učinkovitom privredi i da je greška zanemariti pojedinca koji je uključen u industriju: njegove motive, njegove osećaje, njegov radni dan. Prema tome cela škola proučavanja međuljudskih odnosa u industriji je odrasla, utemeljena na biheviorizmu. Studije kao međuljudski odnosi u industriji od B. Gardnera i G. Mura pružile su sitnu analizu ponašanja zaposlenih i njihovu motivaciju s preciznim ciljem definisanja najboljeg načina otklanjanja   svih   faktora    koji mogu sprečiti maksimilizaciju proizvodnje.

Neke studije svakako ne dolaze iz proizvodnje nego iz menadžmenta, podsticanog stručnjacima različitih zanimanja. Sociološke istrage idu daleko do analiziranja zaposlenovog društvenog ambijenta. Ta vrsta studija ima praktičnu svrhu: održavanje psihološkog zadovoljstva zaposlenog važno je koliko i fizičkog. U slučajevima u kojima je radnik vezan za monoton posao u kojem rad ne zahteva mnogo koncentracije, studije  će  skrenuti  pozornost prema „opasnosti” da radnikov um može odlutati u smeru koji može eventualno loše uticati na njegov stav prema poslu.

Privatni životi zaposlenih nisu zaboravljeni, zato raste tzv. zaposleničko savetovanje. Stručnjaci su pozvani rasterivati teskobu, psihološke poremećaje i neprilagođene komplekse, čak  do mere davanja saveta u vezi osobnih problema.

Ni u kojem pogledu to se ne tiče duhovnog   poboljšanja ljudskog bića ili bilo kakvih stvarnih ljudskih problema, onako kako bi to Evropljanin shvatio u ovom „vremenu ekonomije“. S druge strane gvozdena zavesa čoveka tretira kao tegleću zver i njegova pokornost je očuvana terorom i glađu. U Sjedinjenim Američkim Državama čovek je takođe viđen samo kao činilac rada i potrošnje, njegov unutrašnji život je zanemaren i svaki faktor njegovog postojanja je sveden na isti završetak. U „Zemlji slobodnih” kroz svaki medij čoveku se govori da mora dosegnuti stepen sreće do sada nedosanjane. On zaboravi ko je, otkuda dolazi i uzmiče sadašnjosti.

Америчка цивилизација Јулијус Евола (1945)

Pročitaj više...

Sve je u im` nečega

Bi sunčan dan tog leta gospodnjeg kada grupa nesposobnih lenština zastade kraj potoka.


- Braćo, evo dobre vode.
- Kome je do vode kad poskapasmo gladni?
- A, naći ćemo i `rane, što nosamo ovaj čemerni znak, nego eno dima tamo iza brda, ako su verujući da se skućimo ovde.

Nekoliko braće krete u pravcu dima dok ostali zabadaše znak u zemlju.

- Au, tvrdo li je, reče jedan dok ga drugi pogleda značajno.
- Braćo, nije vreme za to, zabavljaćemo se kasnije ako Bog da da nas neko `rani ovde, reče glavni među njima .

Tako nastade jedno bratstvo.

Prolaziše godine, vekovi se nakupiše, a braća živeše u toplom bratstvu ispunjeni međusobnom ljubavlju. Idilu je tek ponekad narušavalo neobjašnjivo uginuće koze ili ovce i da bi sprečili to neobjašnjivo čudo, bratstvo se dogovori da će u budućnosti uzgajati samo jarčeve, ovnove, a naknadno se dogovoriše da izbace i kokoške.
Zbilja, proviđenje ih pogleda i jarčevi, ovnovi i petlovi nisu ginuli tek tako, ali zavlada nova pošast. Lenjost.

- Braćo, reče glavni, sam Bog nas iskušava prevelikom ljubavi i voleći se između sebe zapostavismo radove. Ko je za to da vratimo koze, ovce, a i kokoške među nas?

Oče, ne možemo to rešiti sami, da se obratimo ocu svih očeva za savet? pade dogovor među bratstvom, a koji iznese onaj što je najlepše pevao među njima.

Neka bude tako, reče starešina i posla ocu svih očeva onog što je najlepše pojao.

Prolaziše dani, pa i meseci, pojac se ne vrati. Bratstvo već beše nervozno, mnogi od njih se otuđiše od međusobne ljubavi, potom neobjašnjivo počeše da uginjavaju jarci, pa ovnovi i kada zavlada epidemija uginuća među petlovima starešina reče ovako lupajući u kantu pred samu zoru:

Skupili smo se ovde bežeći od svake odgovornosti, našli smo budale... ma, ove koji nas izdržavaju i šta se desilo? Ne znamo šta smo. Poslali smo najboljeg od nas (tu se starešini izmami čudan osmeh) da pitamo za savet i šta nam je Bog odgovorio?

- Evo ga!

- Ma, to ja nosim još jedan znak u džepu, zbunjeno promumla glavni pogledavši niz svoje šarene skute.

- Nije to, evo ga poslanik, onaj naš što lepo peva, vratio se! - ču se isti glas.

Starešina bratstva i pojac ostadoše do kasno tu noć. Svetlost se povremeno palila i gasila u izbi gde su boravili. Lupanje u kantu razbudi uzbuđeno bratstvo sledećeg jutra.

- Žena nije dostojna hrama Božjeg te nam tako nije dozvoljeno biti u blizini niti koza, ni ovaca, a ni kokošaka, objavi starešina, dok je pojac pevao najlepše do sada, bar se tako činilo bratstvu.

SVAKA ASOCIJACIJA OVOG TEKSTA NA VERSKE, POLITIČKE I OSTALE PEDERSKE ORGANIZACIJE JE NAMERNA

GER DUG

Pročitaj više...

PERSONA KAO ISEČAK IZ KOLEKTIVNE PSIHE

PERSONA KAO ISEČAK IZ KOLEKTIVNE PSIHE

U ovom poglavlju susrećemo se sa jednim problemom koji je pogodan, ako se previdi, da dovede

do velikih zabuna. Prethodno sam pomenuo da se pomoću analize nesvesnog svesti pridodaju lični sadržaji i pri tom sam predložio da se potisnuti, ali oni delovi nesvesnog koji se mogu privesti u svest, označe kao lično nesvesno. Dalje sam pokazao kako dodavanjem dubljih slojeva nesvesnog, za koje preporučujem naziv kolektivno nesvesno, dolazi do proširenja ličnosti koje vodi u stanje inflacije. Ovo stanje se dostiže pomoću jednostavnog nastavljanja analitičkog rada, kao što je bio slučaj u mom prethodnom primeru. Nastavljanjem analize pridružujemo još bezlične, opšte osnovne osobine čovečanstva ličnoj svesti, zbog čega dolazi do već opisane inflacije, koja bi

se u neku ruku mogla smatrati neprijatnom posledicom procesa privođenja u svest.
Svesna ličnost je više ili manje samovoljni isečak iz kolektivne psihe. 

 Ona se sastoji od zbira psihičkih činjenica, koje

se osećaju kao lične. Atribut »ličan« izražava isključivu pripadnost toj određenoj ličnosti. Svest koja je samo lična naglašava sa izvesnom strašljivošću prava na vlasništvo nad svojim sadržajima i pokušava na taj način da stvori celinu. A svi oni sadržaji koji ne odgovaraju ovoj celini, ili se previđaju i zaboravljaju ili potiskuju i odriču. I ovo je neka vrsta samo vaspitanja, ali previše samovoljna i isuviše nasilna. Mora se isuviše opšteljudskog žrtvovati na račun idealne slike, koju bi čovek želeo da postigne. Stoga su ovakvi »individualni« ljudi vrlo osetljivi, jer im se isuviše

lako dešava nešto što im privodi u svest poneki nepoželjni deo njihovog stvarnog (»individualnog«) karaktera. Ovaj, često sa mnogo truda stvoreni isečak iz kolektivne psihe, označio sam kao persona. Reč persona je za ovo zaista pogodan izraz, jer persona je prvobitno bila maska koju je nosio glumac i koja je označavala ulogu u kojoj je on nastupao.
Naime, ako se usudimo da preduzmemo tačnije diferenciranje onoga što važi kao lični i kao bezlični psihički materijal, onda se ubrzo nalazimo u velikoj nedoumici, reći isto ono što smo kazali o kolektivno nesvesnom, naime da je svuda prisutna. Zahvaljujući okolnosti da je persona više ili manje slučajni ili namerni isečak iz kolektivne psihe, možemo poverovati zabludi da personu in toto smatramo nečim »individualnim«; ona je, međutim, kako već ime kaže, samo maska kolektivne psihe, [maska koja simulira individualnost, koja čini da i drugi i ona sama veruje da je individualna, dok je ipak samo igrana uloga u kojoj govori kolektivna psiha.  Ako analiziramo personu, onda skidamo masku i otkrivamo da je ono što je izgledalo individualno u osnovi kolektivno, da je, drugim recima, persona samo maska kolektivne psihe. U osnovi uzev persona nije ništa »stvarno«. Ona je kompromis o tome »kako pojedinac u društvu izgleda«. On uzima jedno ime, stiče titulu, zastupa ustanovu i predstavlja ovo ili ono.

  To je naravno u izvesnom smislu stvarno, ali u odnosu na individualnost dotičnog deluje kao sekundarna stvarnost, kao kompromisna tvorevina u čijem su formiranju ponekada drugi mnogo više učestvovali nego on sam. Persona je privid, dvodimenzionalna stvarnost, kako bi se u šali moglo reći. Bilo bi nepravično ostaviti činjenice u ovom stanju izlaganja, bez istovremenog priznanja da u specifičnom izboru i u definiciji persone već leži nešto individualno i da je Sopstvenost (selbst), tj. ona prava individualnost, uprkos isključivog identiteta svesnog Ja sa personom, ipak uvek prisutna i, ako ne direktno, onda indirektno primetna. lako je svest Ja identična sa personom — onom kompromisnom formacijom sa kojom se pojedinac pojavljuje pred kolektivom i tako igra neku ulogu — ipak nesvesna Sopstvenost ne može biti potisnuta u tolikoj meri da se uopšte ne primećuje. Njen uticaj se pojavljuje u posebnoj vrsti kontrasnih i kompenzatornih sadržaja nesvesnog.
 Čisto lični stav svesti podstiče reakcije od strane nesvesnog, koje, pored ličnih potisnutih sadržaja, sadrže začetke individualnog razvitka ispod plašta kolektivnih fantazija.
 Pomoću analize lično nesvesnog privodi se u svest i kolektivni materijal istovremeno sa elementima individualnosti.
 Svestan sam da je ovaj rezultat nerazumljiv onome ko nije upoznat sa mojim shvatanjima i mojom tehnikom, a posebno neshvatljiv onom ko je naučio da nesvesno posmatra sa ugla Frojdove teorije. Ali ako se čitalac seti mog primera studentkinje filozofije, onda pomoću ovog može stvoriti predstavu o onome što podrazumevam pod mojom formulacijom.  U početku terapijskog postupka pacijentkinja nije bila svesna činjenice da je njen odnos prema ocu bio u stvari vezanost za oca i da je ona stoga tražila čoveka sličnog ocu, koga je onda dočekala svojim intelektom. Ovo po sebi ne bi bio promašaj da njen intelekt nije imao svojstveni protesni karakter, karakter koji se, na žalost, često sreće kod žena intelektualki. Jedan ovakav intelekt stalno traži da kod drugog dokaže neku grešku, osobito voli da bude kritičan sa istovremeno istaknutom neprijatnom ličnom notom, a ipak želi da se smatra objektivnim. Ovo redovno muškarcima kvari raspoloženje naročito kada ova kritika pogađa ranjivu tačku koja bi se, u korist uspešne diskusije, trebala izbegavati. Ali osobenost ovog ženskog intelekta je da na nesreću manje insistira na uspešnoj diskusiji već mnogo pre traži slaba mesta, da bi se onda za njih zakačio i time iritirao muškarca. Vrlo retko je ovo' svesna namera,* već mnogo pre nesvesni cilj da se muškarac prisili da pokaže svoju nadmoćnošt i da se na ovaj način učini dostojnim divljenja.
 Po pravilu muškarac ne primećuje da treba da uskoči u ulogu heroja i ovo »peckanje« nalazi tako neprijatnim da ubuduće izbegava susret sa takvom damom. Konačno njoj preostaje samo onaj muškarac koji od početka odgovara manjom kartom i stoga nije za divljenje. Ovde je, naravno, moja pacijentkinja imala mnogo materijala za razmišljanje, pošto nije imala pojma o čitavoj ovoj igri. Osim toga trebalo je da sagleda još i realan roman, koji se još od detinjstva odigravao između nje i njenog oca. Odvelo bi nas isuviše daleko ako bi ovde iscrpno trebalo da opišem kako se ona već vrlo rano nesvesno i sa suosećanjem povezala sa onom zasenčenom očevom stranom koja je bila okrenuta od majke i na taj način se — daleko iznad njenog uzrasta — suprotstavljala majci kao rivalka. Sve je ovo bio sadržaj analize lično nesvesnog.

Kako me ovo već iz profesionalnih razloga nije smelo da iritira, neizbežno sam postao heroj i otac-ljubavnik. Takođe i prenos je na prvom mestu bio sadržaj lično nesvesnog. Moja herojska uloga je bila čist privid i, kao što sam ja na ovaj način postao samo fantom, tako je ona igrala njenu tradicionalnu ulogu premudre, odrasle majke-ćerke-ljubavnice koja sve razume, samo jednu ulogu, personu iza koje je ležalo skriveno njeno stvarno i pravo biće, njena individualna Sopstvenost. Ukoliko se ona na prvom mestu sasvim identifikovala sa njenom ulogom, uopšte nije bila svesna same sebe. Ona je još uvek bila u magli njenog infantilnog sveta i još uopšte nije bila otkrila pravi svet. Ali, u istoj meri u kojoj je kroz analizu postala svesna prirode svog prenosa, javili su se i oni snovi o kojima sam govorio u I poglavlju. Ovi snovi su doneli delove kolektivno nesvesnog, sa čim se raspao i njen infantilni svet a time i herojska igra. Ono je došla sebi i prihvatila sopstvene stvarne mogućnosti. Na ovaj način obično protiče najveći broj slučajeva, koji su u znatnoj meri dovoljno analizovani. Da se svest njene individualnosti vremenski podudara upravo sa oživljavanjem arhaične slike boga, ni u kom slučaju nije samo usamljena koincidencija, već vrlo čest događaj koji, po moni mišljenju, odgovara nesvesnoj zakonomernosti.
  Posle ovog udaljavanja vratimo se našem započetom razmatranju.
Kada se ukinu lična potiskivanja, tada izranjaju međusobno stopljeni, individualnost i kolektivna psiha i zamenjuju prethodno potisnute, lične fantazije. Fantazije i snovi koji se javljaju od sada poprimaju nešto drugačiji izgled. Nesumnjivi znak kolektivnih slika izgleda da je »kosmičnost«, naime vezivanje snenih i fantastičnih slika za kosmičke kvalitete, kao što su vremenska i prostorna beskonačnost, enormna brzina i rasprostranjenost kretanja, »astrološke« povezanosti, telurska, lunarne i solarne analogije, bitne telesne izmene proporcija itd. Takođe i jasno korišćenje mitoloških i religijskih motiva u snu ukazuje na aktivnost kolektivno nesvesnog.
  Kolektivni elemenat vrlo često se najavljuje pomoću čudnovatih simptoma, 2 npr. u snu čovek leti kroz vasionu kao kometa, on je zemlja ili sunce, ili zvezde, ili je izvanredno veliki ili patuljasto mali, ili je umro, ili na nepoznatom mestu, samom sebi stran, zbunjen ili sumanut itd. Isto tako se javlja osećanje dezorijentacije, nesvestice i si. zajedno sa simptomima inflacije.
Obilje mogućnosti kolektivne psihe deluje zaslepljujuće i zbunjujuće. Sa raspadom persone nailazi oslobađanje upravljane fantazije, koja nije na izgled ništa drugo do specifična delatnost kolektivne psihe. Ova delatnost privodi sadržaje u svest o čijem se postojanju prethodno nije ni slutilo. Ali u onoj meri u kojoj raste uticaj kolektivno nesvesnog, gubi svest svoju vodeću ulogu. Neprimetno svest postaje ono što je vođeno, pošto postepeno vodstvo preuzima nesvestan i bezličan proces. Tako se svesna ličnost neprimetno, kao jedna između ostalih figura pomera na

šahovskoj tabli nevidljivog igrača.
  A igrač je taj koji odlučuje u sudbonosnoj partiji, a ne svest i njena namera. Na ovaj način je u prethodno pomenutom primeru došlo do oslobađanja od prenosa, koje je svesno izgledalo nemoguće. Nastajanje ovog procesa je neizbežno, svuda gde je neophodno da se izađe iz prividno nerešive teškoće. Naglašavam da, ova neophodnost samo po sebi razumljivo, nije prisutna u svim slučajevima neuroza time što možda kod većine pre svega dolazi u obzir uklanjanje trenutnih teškoća prilagođavanja. Teški slučajevi se svakako ne mogu izlečiti bez dubljih »karakternih izmena«, odnosno promene stavova. U najvećem broju slučajeva prilagođavanje realnosti zahteva toliko rada da dugo vremena uopšte ne dolazi u obzir prilagođavanje prema unutra, na kolektivno nesvesno, Ali ako ovo prilagođavanje prema unutra postane problem, onda se iz nesvesnog javlja svojstvena, neodoljiva privlacnost, koja bitno upliviše na svesni životni pravac. Prevaga nesvesnog uticaja je zajedno sa tim skopčanim raspadom persone i smanjenjem vodeće snage svesti, stanje psihičkog poremećaja ravnoteže, koji se u slučaju analitičkog tretmana

postiže veštački sa namerom lekara da otkloni teškoće koje zadržavaju dalji razvitak. Naravno da postoji beskrajno mnogo prepreka koje se mogu savladati pomoću dobrog saveta, nešto moralne podrške, pomoću uvida ili nešto dobre volje od strane pacijenta. Na taj način mogu se postići i vrlo lepi terapijski uspesi. Ne retko postoje slučajevi gde čovek o nesvesnom uopšte nema šta da kaže. Ali ima i teškoća čije se zadovoljavajuće rešenje uopšte ne može sagledati. Ako u ovim slučajevima pre terapijskog postupka ne dođe do psihičkog poremećaja ravnoteže, tada će ovaj sigurno nastupiti u toku postupka i to vrlo često bez nekog aktivnog udela lekara. Cesto izgleda tako kao da su ovi pacijenti samo čekali na pouzdanog čoveka da bi, prepuštajući sebe, mogli da klonu. Ovakav gubitak ravnoteže u principu je sličan psihotičnom poremećaju, to jest on se od početnog stadijuma duševne bolesti razlikuje samo po tome što u daljem toku vodi u ozdravljenje, dok onaj drugi vodi u sve veće pustošenje. To je stanje panike, prepuštanja pred na izgled beznadežnim zapletom. Najčešće ovom prethode očajnički voljni napori da se ovlada teškoćama i tada dolazi do sloma u kome propada do tada vodeća volja. Ovim putem oslobođena energija nestaje iz svesti i u neku ruku prelazi u nesvesno. Činjenica je da se u ovakvim trenucima javljaju prvi znaci nesvesne delatnosti. (Ukazujem na primer duševno bolesnog mladića). Očigledno da je energija koja je napustila svest oživela nesvesno. Neposredna posledica je promena svesnog stava. Lako se može predstaviti da je u slučaju pomenutog mladića jedan jači mozak onu viziju zvezda mogao shvatiti kao spasonosno otkrovenje a ljudski bol mogao sagledati subspeciae aeternitatis, i tako uspešno povratiti izgubljenu prisebnost.
Na ovaj način bila bi otklonjena na izgled nesavladiva prepreka. Stoga gubitak, ravnoteže posmatram kao nešto svrsishodno, pošto ovaj zamjenjuje, zakazujuću svest pomoću automatske i instinktivne delatnosti nesvesnog, čiji je cilj uspostavljanje nove ravnoteže koju i postiže — pod pretpostavkom da je svest kadra da asimiluje sadržaje koje produkuje nesvesno, to jest da ih shvati i obradi. Ako se nesvesno jednostavno probije u svest, onda dolazi do psihotičnog stanja. U slučaju da ne može potpuno da se probije i da dostigne razumevanje, onda nastaje konflikt koji parališe svaki napredak. Sa pitanjem razumevanja kolektivno nesvesnog dospevamo do znatnih teškoća, koje su predmet razmatranja u sledećem poglavlju.

✯ ✯ ✯ ✯ ✯ ✯

Pročitaj više...

POSLEDIČNE POJAVE ASIMILACIJE NESVESNOG

Proces asimilacije nesvesnog dovodi do čudnovatih pojava: jedni time izgrađuju očigledno, čak neprijatno povišenu samosvest ili samosigurnost; oni znaju sve, oni su potpuno upoznati sa tokom svog nesvesnog života. Oni smatraju da im je poznato sve što izranja iz nesvesnog. U svakom slučaju oni lekaru sa svakim časom sve više dojađuju. Drugi, međutim, postaju neraspoloženi, čak potišteni pred sadržajima nesvesnog. Opada njihovo osećanje svoje vrednosti, tako. da sa rezignacijom posmatraju sav onaj izvanredni materijal koji nesvesno produkuje. Prvi, u zanosu osećanja svoje vrednosti, preuzimaju odgovornost za svoje nesvesno, koje dopire isuviše daleko, izvan svih stvarnih mogućnosti, drugi odbacuju svaku
odgovornost sa sebe u potištenoj spoznaji bespomoćnosti sopstvenog Ja prema sudbini kojom upravlja nesvesno. Ako ova dva ekstremna načina reagovanja_tačnije analitički osmotrimo, onda nalazimo da iza/optimističkog samoosećanja prvih leži isto tako duboka, ili bolje rečeno, još dublja bespomoćnost prema kojoj svesni optimizam izgleda kao loše uspela kompenzacija.
Ali iza pesimističke rezignacije drugih leži prkosna volja koja u sigurnosti daleko prevazilazi svesni optimizam prvih.

Sa ova dva načina reagovanja označio sam samo dva gruba ekstrema. Jedno finije nijansiranje bi bolje odražavalo stvarnost. Kao što sam rekao na jednom drugom mestu,(svaki analizirani pacijent nesvesno zloupotrebljava novostečena znanja najpre u smislu svog nenormalnog neurotskog stavaj ukoliko već nije u početnom stadijumu oslobođen simptoma
u tolikoj meri da je dalja terapija, suvišna. Bitan faktor u ovome je činjenica da se u ovom stadijumu još sve shvata na stupnju objekta, tj. bez razdvajanja imaga od objekta, dakle u direktnom odnosu na objekt. Dakle, onaj ko ima »druge« za izvrsne objekte,
taj će iz svega onog što je u ovom delu analize mogao da svari da izvuče zaključak: »Dakle — takvi su drugi!« Stoga će se on, u zavisnosti od tipa, tolerantno ili netolerantno osećati obaveznim da čitavom svetu otvori oči. Drugi, međutim, koji se više oseća kao
objekt bližnjih a ne kao njihov subjekt, osetiće pritisak ovih saznanja i shodno tome postati potišten. (Naravno da ovo sagledavam sa aspekta onih brojnih, pretežno površnih priroda, koje ove probleme doživljavaju samo s nagoveštajem). U oba slučaja dolazi do pojačanja odnosa prema objektu, u prvom u aktivnom smislu, u drugom u reaktivnom. Dolazi do znatnog
potenciranja kolektivnog momenta. Prvi širi sferu svog delanja, drugi sferu svojih patnji.
Adler je koristio izraz »sličnost s Bogom«, da bi obeležio izvesne osnovne crte neurotske psihologije moći. Ako ovde isto tako koristim ovaj izraz koji potiče
od Fausta, onda to činim više u smislu ovog poznatog mesta gde Mefisto upisuje učeniku u spomen knjigu,1 a zatim za sebe primećuje: Izreci sledi staroj
i zmiji, mojoj teti.
Zbog tvoje sličnosti s Bogom
srce će još da ti strepi.2

Kao što se vidi, sličnost s Bogom se odnosi na znanje, na saznanje dobra i zla. Analiza i privođenje u svest nesvesnih sadržaja donose sa sobom izvesnu jaču toleranciju,
pomoću koje se akceptiraju i relativno teško svarijivi komadi iz nesvesne karakterologije. Ova
tolerancija izgleda vrlo »nadmoćna« i mudra a često nije ništa drugo do lepi gest, koji, međutim, povlači svakojake konsekvence, pošto se ipak radi o spajanju
dveju sfera, koje su prethodno sa puno straha držane jedna od druge razdvojene. Posle savlađivanja nadmoćnog otpora, dolazi do uspešnog sjedinjavanja para
suprotnosti, bar na izgled. Potpuniji uvid, izjednačavanje prethodno razdvojenog uz izraženo prividno nadvladavanje moralnog konflikta daju osećanje nadmoći,
koje se izražava kroz »sličnost s Bogom«. Ali ovakvo izjednačavanje dobrog i zla može na drugačiji temperamenat imati i drugačije dejstvo. Ne dešava se
uvek da neko u natčovečanskom osećanju drži u rukama i terazije dobrog i zla, već se može osećati kao bespomoćni objekt između čekića i nakovnja, ne baš
neophodno kao Herkul na raskrsnici, već pre kao brod bez krme između Scile i Haribde. A kako se, ne znajući, nalazi u velikom i prastarom ljudskom konfliktu i pateći doživljava sudar večitih principa, on se može osećati kao okovani Prometej na Kavkazu
ili kao raspet. To bi bila sličnost s Bogom u patnji. Sličnost s Bogom svakako da nije naučni pojam, uprkos tome taj izraz pogodno obeležava psihološko činjenično
stanje. Ja ne zamišljam da svaki moj čitalac bez daljnjega razume svojstveno stanje duha »sličnosti s Bogom«. Zato je ovaj izraz isuviše literaran. Zbog toga je bolje pobliže opisati stanje koje se pod ovim
podrazumeva: uvidi stečeni tokom analize pokazuju nekome po pravilu mnogo šta čega do tada nije bio svestan. Naravno da on ovakva saznanja primenjuje i na svoju okolinu i na taj način sagledava (ili veruje da vidi) ponešto što mu je prethodno bilo nevidljivo. Ukoliko su mu njegova saznanja bila korisna, sada će smatrati da će koristiti i drugima. Na taj način on
će biti uobražen, možda u najboljoj nameri, ali drugima nepoželjan. On ima osećanje da poseduje ključ koji otvara mnoga, čak možda i sva vrata. Pa čak i »psihoanaliza« poseduje tu naivnu nesvesnost svojih granica, što se najjasnije vidi po načinu kako tretira
npr. umetnička dela. Kako se ljudska priroda ne sastoji samo od svetlosti već i od prilično mnogo senki, često su zaključci, koji se stiču u praktičnoj analizi, nešto neprijatni,
utoliko neprijatniji što se čovek (što je obično slučaj) prethodno više bavio sa suprotnim. Stoga ima ljudi koji novostečene zaključke vrlo mnogo uzimaju srcu, čak isuviše mnogo, a pri tom zaboravljaju da oni nisu jedini koji imaju zasenčenu stranu. Oni se isuviše deprimiraju i tada su skloni da u sve sumnjaju i da više ništa ne smatraju pravim. Zbog toga ima čak izvanrednih analitičara sa vrlo dobrim idejama, koji nikada javno ne nastupaju sa nekom publikacijom,
pošto im sagledani psihički problem izgleda tako nesavladivo veliki da im je skoro nemoguće
da ga naučno obuhvate. Kao što jedan zbog svog optimizma preteruje, tako drugi kroz pesimizam postaje isuviše bojažljiv i malodušan. Otprilike u ovim oblicima se izražava veliki konflikt, ako se redukuje na manja merila. Ali i u ovim manjim proporcijama
može se lako prepoznati suština: uobraženost jednog i malodušnost drugog imaju jedno zajedničko, naime nesigurnost u svoje granice. Jedan se preterano širi, drugi se preterano smanjuje. Njihove individualne granice su nekako zbrisane. Ako uzmemo u obzir da
je zbog psihičke kompenzacije velika skrušenost isuviše bliska nadmenosti i da »gordost uvek dolazi pre pada«, onda iza uobraženosti lako možemo otkriti crte bojažljivog osećanja niže vrednosti. Da, čak jasno uočavamo kako nesigurnost tera uobraženog da iznosi i
hvali istine u koje nije sasvim siguran i da za to vrbuje prozelite, pošto mu pristalice osiguravaju vrednost i pouzdanost njegovih ubeđenja. Cak se i u tom spoznajnom obilju ne oseća tako prijatno da bi sam u njemu izdržao; u osnovi uzev zbog toga se oseća odbačen tako da ga potajni strah da će ostati sam sa svim tim tera da svuda iznosi svoja mišljenja
i tumačenja, što ga štiti od razornih sumnji. Obrnuto je kod malodušnog! Sto se više povlači i
skriva, tim više u njemu raste potajni zahtev za ra zumevanjem i priznavanjem. Iako govori o svojoj nižoj vrednosti, ipak, u osnovi uzev, ne veruje u to. U njemu se podiže prkosno ubeđenje njegove nepriznate vrednosti, zbog čega postaje osetljiv i na najmanje neodobravanje i stalno nosi izraz čoveka koga ne razumeju, neshvaćenog sa njegovim opravdanim zahtevima. Time formira bolesni ponos i naduto nezadovoljstvo, koje ni za što na svetu ne bi želeo, ali koje
tim bogatije dobija na uvid okolina.Obojica su istovremeno isuviše mali i isuviše veliki;
njihova individualna srednja mera, ako već prethodno nije, onda se sada još više koleba. Zvuči skoro groteskno ovo stanje označiti kao »sličnost s Bogom«. Ah kako obojica prevazilaze svoje ljudske pozicije, jedan ovde, drugi tamo, ipak su nešto »natčovečanski «; stoga, figurativno rečeno, »slični Bogu«. Ako neko neće da koristi ovu metaforu, onda bih predložio
da se govori o psihičkoj inflaciji. Ovaj pojam izgleda mi pogodan utoliko što označava preterano širenje ličnosti koje prevazilazi individualne granice u aktuelnom stanju, jednom rečju nadmenost. U ovom stanju čovek ispunjava prostor koji normalno ne bi mogao da ispuni. To može da učini samo onda kada se saobrazi sadržajima i svojstvima, koji po sebi i
za sebe leže izvan naših granica. Ono što leži izvan nas pripada ili nekom drugom, ili svima ili nikome. Kako psihička inflacija nije pojava koja se stvara samo analizom, već se često sreće i u običnom životu, možemo je istraživati i na drugim slučajevima. Sasvim običan slučaj je identifikacija, lišena humora, mnogih ljudi sa njihovim zaposlenjem ili njihovom
titulom. Sigurno da je moja ustanova delatnost koja pripada meni, ah ova je istovremeno kolektivni faktor, koji je istorijski nastao iz sadejstva mnogih faktora i čija vrednost zavisi samo od kolektivnog odobravanja. Stoga ako se identifikujem sa mojom ustanovom
ili titulom, onda se ponašam kao da sam ja lično celokupni kompleksni faktor koji predstavlja
jedna ustanova, kao da nisam samo predstavnik te ustanove, već istovremeno opredeljenje društva. Na ovaj način sam se neobično proširio i uzurpirao svojmoi, to je moto za ovakve ljude. Kod inflacije nastale kroz spoznaju radi se o nečemu principijelno sličnom, ali psihološki suptilnijem Ovu inflaciju ne uzrokuju vrednosti ustanove, već značajne fantazije. Ono što pod time mislim ilustrovao bih praktičnim primerom: za to bih izabrao slučaj jednog duševnog bolesnika koga sam poznavao lično a koga spominje i Meder (Maeder)3 u jednoj publikaciji.
Slučaj se odlikuje opsežnom inflacijom. (Kod duševnih bolesnika mogu se, naime, svi oni fenomeni koji se samo naznačeno sreću kod normalnih, posmatrati u gruboj i povećanoj meri.4 Bolesnik je patio od paranoidne demencije sa ludilom veličine. On se nalazio sa majkom božjom i sličnim veličinama u »telefonskoj« vezi. U svojoj ljudskoj stvarnosti bio
je nesrećni bravarski šegrt, već sa 19 godina neizlečivo duševno bolestan. On je, međutim, između ostalog otkrio veličanstvenu ideju da je svet njegov album, koji on može po volji da lista. Dokaz za to je vrlo jednostavan: potrebno je samo da se okrene i već
vidi novu stranicu. To je Sopenhauerov Svet kao volja i predstava u nedoteranoj, primitivnoj predočenosti. U osnovi uzev potresna zamisao, nastala iz najudaljenije studenosti
i osamljenosti, ali izražena tako bezazleno i jednostavno da se najpre samo može propratiti osmehom sama njena grotesknost. A ipak ovo primitivno shvatanje leži kao suština u osnovi genijalne Šopenhauerove vizije sveta. Ko nije genijalan ni sumanut nikada se ne može osloboditi stvarnosti u tolikoj meri da zaželi da svet sagleda kao svoju sliku. Da li je bolesnik
uspeo da sam razvije ili izgradi ovakvo shvatanje? Ili mu je ono zapalo u deo? Ili je na kraju
upao u njega? Njegovo bolesno raspadanje i inflacija potvrđuju ovo poslednje. On više ne misli i ne govori, već ono misli i govori u njemu i zbog toga i čuje glasove. Tako postoji razlika između njega i Sopenhauera u tome što je shvatanje kod njega zastalo u stadijumu čistog spontanog rasta, dok je Sopenhauer isto gledište apstrahovao i izrazio opštevažećim
jezikom. Na taj način izneo ga je iz njegove podzemne početnosti u svetio dana kolektivne svesti. Bilo bi netačno pretpostaviti da bolesnikovo gledište ima ličn karakter i vrednost ili da je, drugim recima, deo koji pripada njemu. Tada bi on bio filozof. Ali genijalni filozof je samo onaj kome je uspelo da primitivnu i čisto prirodnu viziju podigne do apstraktne
ideje i do svesnog opšteg dobra. Tek je ovaj učinak njegova lična vrednost, koju sme sebi pripisati a da pri tom ne potpadne pod inflaciju. Gledište bolesnikovo je, međutim, bezlična, prirodno izrasla vrednost, protiv koje bolesnik nije mogao da se brani, koja ga je čak progutala i »pomerila« u još veću otuđenost. Neosporna veličina ideje nadula ga je do bolesnih razmera,
umesto da on ovlada idejom i da nju proširi do filozofskog gledanja na svet. Lična vrednost leži
samo u filozofskom učinku, a ne u primarnoj viziji. I filozofu je ova samo izrasla i to iz opšteg dobra čovečanstva, u kome, u principu, svako ima udela. Zlatne jabuke potiču od istog drveta, nezavisno od toga da li ih bere imbecilni bravarski šegrt ili Sopenhauer. Iz ovog primera možemo naučiti nešto još više, naime da nadlični psihički sadržaji nisu samo indiferentni
ili mrtvi materijali, koji se proizvoljno mogu usvojiti. Naprotiv, radi se o živim veličinama koje
atraktivno deluju na svest. Identifikacija sa ustanovom ili titulom čak ima nečeg zavodljivog, zbog čega tako mnogi ljudi nisu ništa drugo samo čast koju im je dodelilo društvo. Bilo bi uzaludno tražiti ličnost iza ove ljušture. Iza velike poze našli bismo kukavnog čovečuljka^Zbog toga je ova ustanova (ili već šta je ova spoljna ljuštura) tako zavodljiva — ona predstavlja
jevtinu kompenzaciju za lične nedovoljnosti.! Ali ne postoje samo spoljne atraktivnosti kao
ustanove, titule i ostale socijalne uloge, koje uzrokuju inflaciju. To bi bile samo bezlične veličine, koje se nalaze spol ja u društvu, u kolektivnoj svesti. Ali kako s one strane individue postoji zajednica, tako i s one strane naše lične psihe postoji kolektivna psiha, upravo
kolektivno nesvesno koje isto tako u sebi krije privlačne veličine, kao što pokazuje gore navedeni primer. Kao što je u prvom slučaju čovek kroz svoju čast iznenada gurnut u svet (»Messieurs, a present je suis Roy«), isto tako može iznenada i nestati iz njega, naime onda kada ga zadesi da sagleda one velike slike, koje svetu nameću jedan drugi lik. Radi se o onim
magijskim »representation collectives«, koje leže u osnovi svakog »slogan«-a Amerikanaca, gesla i parole, a na najvišem stupnju u literarnom i religijskom jeziku. Sećam se jednog duševnog bolesnika koji nije bio pesnik, niti inače nešto značajno. Bio je samo nešto
tiša priroda, nešto sanjalački nastrojen mladić. Zaljubio se u jednu devojku i, kao što se često dešava, nije dovoljno proverio da li ona odgovara na njegovu ljubav. Njegova primitivna »participation mystique« omogućila mu je da bez daljnjega pretpostavi da je njegova obuzetost samo po sebi razumljivo i obuzetost drugog, što je najčešće slučaj na dubljim stupnjevima ljudske psihologije. Tako je mladić izgradio sanjalačku ljubavnu fantaziju koja se naprasno razbila kada je otkrio da devojka neće ni da čuje za njega. Bio je očajan do te mere da je
pošao pravo ka reci da se udavi. Bila je kasna noć, u susret njemu zvezde su svetlucale iz tamne vode. Izgledalo mu je kao da zvezde u parovima plivaju rekom, a njim je ovladalo čudno osećanje. Zaboravio je svoju samoubilačku nameru i fasciniran je posmatrao ovu čudnovatu, slatku igru. Postepeno mu je postalo jasno da je svaka od ovih zvezda lice, da su
prolaze pored njega. Tada mu se nametnuo sasvim nov zaključak: sve se promenilo, i njegova sudbina, napustili su ga razočaranje i ljubav, sećanje na devojku bilo je daleko i ravnodušno, zato mu je — i on je to jasno osećao — bilo obećano nečuveno bogatstvo. Već je znao da je neprocenjivo blago sakriveno za njega u obližnjoj zvezdari. Tako je došlo do
toga da ga je policija uhapsila u 4 sata izjutra, pri
pokušaju da obije zvezdaru. Sta mu se desilo? Siroti čovek sagledao je Danteovu
sliku, čiju lepotu, izraženu u jednom stihu, nikada nije mogao da shvati. Ali on ju je video i ona
ga je preobrazila. Ono što je bilo najveći bol ostalo je negde u daljini; a nov, neslućeni svet zvezda, koji daleki od ove ojađene zemlje nečujno odmiču svojom beskrajnom putanjom, otvorio mu se u trenutku pošto je kročio preko »Prozerpininog praga«. Očekivanje
nečuvenog bogatstva — ko ne bi mogao da shvati ovu zamisao? — naišla je kao otkrovenje. Sve
je to bilo isuviše mnogo za njegovu sirotu glavu. Nije se utopio u reci, već u večitoj slici, čija se lepota s tim i ugasila. Kao što se jedan u socijalnoj ulozi tako se i drugi može izgubiti u unutrašnjoj viziji i da na taj način bude izgubljen za svoju okolinu. Poneke neshvatljive
promene ličnosti, kao iznenadna preobraćanja ili druga smisaona menjanja, zasnivaju se na kolektivnoj psihi koja, kao što pokazuje naš primer, može proizvesti tako veliku inflaciju da se ličnost sasvim raspadne. Ovo raspadanje je duševna bolest, prolazne ili trajne prirode, »rascep duše« ili »šizofrenija« (Blojler). 6 Bolesna inflacija naravno da se zasniva na obično
urođenoj slabosti ličnosti prema autonomiji kolektivno nesvesnih sadržaja. Covek će biti najbliži istini ako predstavi da se naša svesna i lična psiha zasniva na širokom temelju
nasleđene i opšte duhovne dispozicije, koja kao takva nije svesna i da se naša lična psiha odnosi prema kolektivnoj psihi otprilike kao individua prema društvu. Ali na isti način kao što individua nije naprosto jedinstveno i posebno, već i socijalno biće, tako i čovekova psiha nije samo pojedinačni i potpuno individualni, već i kolektivni fenomen. I_na isti način kao
što se izvesne socijalne funkcije ili nagoni nalaze u suprotnosti prema interesima pojedinca, tako i ljudski duh raspolaže izvesnim funkcijama ili tendencijama, koje su, zbog svoje kolektivne prirode, u suprotnosti sa individualnim potrebama. Ova činjenica
ima svoju osnovu u tome što je svakom čoveku urođen visoko diferenciran mozak, koji mu osigurava mogućnost bogate duhovne funkcije koju on ontogenetski nije ni stekao ni razvio. U onoj meri u kojoj su ljudski mozgovi ravnomerno diferencirani, je i kroz to omogućena duhovna funkcija, kolektivna i univerzalna. Ovim stanjem stvari se može, na primer, objasniti
činjenica da nesvesno najudaljenijih naroda i rasa raspolaže čudnovatom podudarnošću koja se, između ostalog, pokazuje u već više puta pomenutoj činjenici izvanredne podudarnosti autohtonih oblika mitova i motiva. Univerzalna sličnost mozga pruža univerzalnu mogućnost istovrsne duhovne funkcije. Ova funkcija je kolektivna psiha. Ukoliko postoji odgovarajuća
diferencijacija rasa, plemena ili čak porodice, utoliko postoji i kolektivna psiha ograničena
na rasu, pleme ili porodicu i izvan nivoa »univerzalne « kolektivne psihe: govoreći Zaneovim (Janet) jezikom, kolektivna psiha obuhvata »parties inferieures « psihičkih funkcija, čvrsto zasnovani, tako reći automatski, nasleđen i svuda prisutan, dakle nadličan ili bezličan deo individualne psihe. Svest i lično nesvesno obuhvataju »parties superieures« psihičkih
funkcija, dakle deo koji je stečen i razvijen ontogenetski. Dakle, ona individua koja njoj a priori i nesvesno datu kolektivnu psihu pridruži svom ontogenetski stečenom posedu, kao da je ova deo istog, time neopravdano povećava opsege ličnosti sa odgovarajućim posledicama. Naime', ukoliko je kolektivna psiha »parties inferieures« psihičkih funkcija a samim tim
kao baza podređena svakoj ličnosti, onda ova opterećuje i obezvređuje ličnost, što se ispoljava u inflaciji, ili u gušenju samosvesti, ili u nesvesnom povećanju naglašenosti svoga Ja sve do bolesne volje za moći.
    

Pročitaj više...

LIČNO I KOLEKTIVNO NESVESNO

Kao što je poznato sadržaji nesvesnog se prema Frojdovim shvatanjima ograničavaju na infantilne
tendencije, koje se onda, zbog svog inkompatibilnog karaktera, potiskuju. Potiskivanje je proces koji se uspostavlja u ranom detinjstvu usled moralnog uticaja okoline i zadržava se tokom celog života. Pomoću analize ukidaju se potiskivanja i privode u svest potisnute želje. Po ovoj teoriji nesvesno sadrži tako reći samo one delove ličnosti, koji bi isto tako mogli biti svesni a zapravo su potisnuti jedino vaspitanjem. Iako za izvestan način posmatranja najveću važnost imaju infantilne tendencije nesvesnog, ipak bi bilo netačno po tome definisati ili ocenjivati nesvesno. Nesvesno ima i drugu stranu: u njegovom području nisu samo potisnuti sadržaji, već i sav onaj psihički materijal
koji nije dostigao pragovnu vrednost svesti. Nemoguće je niži prag svih ovih materijala objasniti principom potiskivanja, inače bi uklanjanjem potiskivanja čovek morao dobiti fenomenalno pamćenje, koje više ništa ne zaboravlja.

Podvlačimo da se osim potisnutog materijala u nesvesnom nalazi i sve ono podpragovno nastalo psihičko, uključujući i subliminalne čulne opažaje. Osim toga znamo ne samo'iz bogatog iskustva, već i iz teorijskih razloga da nesvesno sadrži i onaj materijal koji još nije dostigao pragovne vrećlnosti svesti. To su klice kasnijih svesnih sadržaja. Isto tako imamo razloga da pretpostavimo da nesvesno niukom slučaju nije mirno, u onom smislu da bi bilo neaktivno, već da je trajno zaokupljeno-grupisanjem i pregrupisavanjem svojih sadržaja. Ova aktivnost bi se mogla zamisliti
kao apsolutno nezavisna samo u patološkim slučajevima; normalno ona je usklađena sa svešću u
smislu kompenzatornog odnosa.' Može se pretpostaviti da su svi ovi sadržaji lične prirode utoliko što su tekovina individualnog postojanja. Kako je ovo bivstvovanje ograničeno, onda mora
i broj tih tekovina biti ograničen, zbog čega bi onda bilo moguće iscrpljivanje nesvesnog pomoću
analize ili inventarisanje svih nesvesnih sadržaja, možda u smislu da nesvesno više ne može da produkuje ništa drugo do ono što je poznato i prihvaćeno od svesti. Takođe bi se, kao što je primećeno, morao izvesti zaključak da bi se time paralisala nesvesna produkcija i da bi se, otklanjanjem potiskivanja, moglo zaustaviti poniranje svesnih sadržaja u nesvesno. Ovo je, kako nas uči iskustvo, moguće samo u vrlo ograničenoj meri. Mi podržavamo naše pacijente u
tome da zadrže potisnute i ponovo u svest privedene sadržaje i da ih uključe u njihov životni plan. Ova procedura, kako se svakodnevno možemo uveriti, ne čini nikakav utisak na nesvesno utoliko što ono mimo i dalje produkuje snove i fantazije, koji bi, shodno prvobitnoj Frojdovoj teoriji, morali da se zasnivaju na ličnim potiskivanjima. Ako se u ovakvim slučajevima konsekventno i bez predubeđenja dalje posmatra, onda se nalaze materijali koji su, doduše, formalno slični ranijim ličnim sadržajima, ali izgleda da sadrže nagoveštaje koji izlaze iz okvira ličnog. Ako bi za ilustraciju rečenog trebalo navesti primer, onda mi je još u živom sećanju jedna pacijentse, kako se to još početkom ovog veka formulisalo, Zasnivala uglavnom na »kompleksu oca«. Time se
htelo da se podvuče činjenica da je svojstveni odnos prema ocu pacijentkinji stajao kao prepreka na životnom putu. Ona je imala vrlo dobar odnos prema (odonda umrlom) ocu. Uglavnom je to bio osećajan odnos. U ovakvom slučaju obično se razvija intelektualna funkcija, zbog čega je ova kasnije ono što postaje spona sa svetom. Shodno ovome pacijentkinja je započela studije filozofije. Njena živahna želja za saznanjem postala je motiv koji je trebalo da je oslobodi osećajno obojene vezanosti za oca. Ova operacija može da urodi plodom ako se i osećanja mogu aktivirati na novom stupnju osvojenom pomoću intelekta i na način da dođe do osećajnog odnosa prema pogodnom čoveku, i to odnosa koji bi bio ekvivalentan ranijem osećajnom odnosu. Prelazak, međutim, u ovom slučaju nije uspevao, pošto su osećanja između oca i jednog ne zapravo mnogo pogodnog muškarca
zastala u kolebljivoj ravnoteži. Naravno da je time zadržano napredovanje u životu tako da se uspostavila ona, za neurozu karakteristična nesaglasnost sa samim sobom. Takozvani normalan čovek je u stanju da, jakim voljnim aktom, raskine okove osećanja na jednoj ili drugoj strani, ili — što je možda običnije — on nesvesno klizi glatkom putanjom instinkta na drugu stranu a da mu nikada ne bude jasno do kakvog je konflikta došlo iza neke glavobolje ili kakvih drugih somatskih tegoba. Ali dovoljna je izvesna slabost instinkta (koja može imati raznorazne uzroke) pa da spreči gladak, nesvesni prelazak. Tada napredak zastaje u konfliktu i odatle proistekli zastoj života je
ravan neurozi.iNaime, zbog zastoja preliva se psihička energija u svim mogućim, u početku na izgled nekorisnim pravcima; npr. dolazi do isuviše jake inervacije simpatikusa ili vagusa, zbog čega dolazi do neuroloških smetnji želuca i creva, ili srca ili fantazije i reminiscencije, koje su po sebi neinteresantne, odjednom dobijaju u značaju i opsedaju svest. (Od buve postaje slon, itd.). U ovom stanju potreban je neki ravnoteži. Priroda nesvesno i indirektno vodi sama
ka tome preko fenomena prenosa (Frojd). Naime, tokom terapijskog postupka pacijentkinja prenosi sliku oca na lekara i time u neku ruku njega čini ocem i, ukoliko on međutim nije otac, ekvivalentom čoveka koga nije uspela da dostigne. Tako lekar postaje u neku ruku otac i ljubavnik, drugim recima predmet konflikta. U njemu se sjedinjuju suprotnosti, zbog čega on predstavlja quasi idealno rešenje konflikta. Time on nevoljno zadobija ono precenjivanje od strane pacijenta, koje je skoro nepojmljivo posmatraču sa strane i koje od njega stvara spasioca i Boga. Ova metafora nije tako smešna kao što izgleda. Stvarno je malo isuviše istovremeno biti otac i ljubavnik. Niko to ne može duže da izdrži upravo zato što je isuviše mnogo. Covek bi stvarno morao da bude bar polubog, pa da neprekidno igra ovakvu ulogu: morao bi stalno da daje. Pacijentu u stanju prenosa u početku izgleda ova provizorna uloga idealna. Ali vremenom ova prelazi u zastoj, što je isto toliko rđavo koliko i
neurotski konflikt. U osnovi uzev još se ništa nije desilo na putu stvarnog rešenja konflikta. Konflikt
je samo prenesen. Ipak može srećan prenos — bar prolazno — da dovede do nestajanja neuroze, zbog
Čega se od strane Frojda prenos ispravno smatra terapijskim faktorem prvog stupnja, ali istovremeno i kao provizorno stanje, koje doduše obećava mogućnosti izlečenja, ali niukom slučaju nije lek. Ovo donekle zametno izlaganje izgleda mi neophodno za razumevanje mog primera: moja pacijentkinja
je, naime, dospela u stanje prenosa i već je bila dostigla gornju granicu, gde zastoj počinje da biva
neprijatan. Postavljalo se pitanje: šta dalje? Ja sam naravno postao spasitelj i sama pomisao da me mora napustiti bila je pacijentkinji ne samo krajnje neugodna već zapravo užasavajuća. Takozvani »zdravi ljudski razum« u ovakvim situacijama običava da navede čitav repertoar raznih: »ti jednostavno moraš «, »trebalo bi«, »ti ipak ne možeš« itd. Ukoliko zdravi ljudski razum na sreću nije isuviše redak a ni suviše neaktivan (znam, ima pesimista), onda upravo u ovom kroz osećaj zdravlja pojačanom stanju prenosa može neki razuman motiv pokrenuti toliko entuzijazma, da se snažnom voljnom rešenošću reskira i koja bolna žrtva. Ako ovo uspe (a tako nešto ponekad stvarno uspeva), tada žrtva donosi blagosloveni plod, tako da dotadašnji pacijent može preći u stanje praktične izlečenosti. Lekar je tada toliko radostan da mu teorijske poteškoće u objašnjavanju
ovog malog čuda i ne padaju na pamet. Ako skok ne uspe — mojoj pacijentkinji nije uspelo — onda se čovek suočava sa problemom ukidanja prenosa. Ovde »psihoanalitička« teorija dospeva
u veliku tamu. Izgleda da se tada zaustavlja na tamnom sudbinskom iščekivanju: nekako se mora nešto pronaći, mora da postoji nešto, npr. »prestaje samo po sebi, kada pacijent više nema novca«, kako mi je jednom objasnio jedan nešto ciničniji kolega. Ili su to neumoljivi zahtevi života, koji onemogućuju zadržavanje u stanju prenosa, zahtevi koji iznuđavaju onu žrtvu koja se ne prinosi dobrovoljno, obično sa više ili manje potpunim vraćanjem ranijih simptoma. (Opisi ovakvih slučajeva ne smeju se tražiti u knjigama hvalospeva psihoanalize!). Sigurno da ima beznadežnih slučajeva gde jednostavno ništa ne pomaže; ali ima i slučajeva koji ne moraju zastati, koji ne moraju otkinutom nogom i puni gorčine ispasti iz stanja prenosa. Rekao sam samom sebi — upravo u slučaju pomenute pacijentkinje — da mora postojati pristojan, jasan put, koji čoveka iz ovakvog iskustva može izvesti u potpuni integritet i svesnost. Moja pacijentkinja bila je već odavno »potrošila
« novac (ako ga je uopšte ikada i imala), ali ja sam bio radoznao kojim će putevima udariti priroda
da. bi dovela do zadovoljavajućeg rešenja zastoja u prenosu. Kako uopšte nisam uobražavao da posedujem ovaj zdravi ljudski razum koji u svakoj zamršenoj situaciji tačno zna šta treba činiti, a kako je moja pacijentkinja to znala isto tako malo kao ja, predložio sam joj da osluškuje bar one podsticaje koji potiču iz one psihičke sfere koja izmiče našem stavu koji uvek više zna i našim namerama. To su bili u prvoj liniji snovi. Snovi sadrže slike i misaone povezanosti koje nismo
stvorili sa svesnom namerom. Oni nastaju spontano, bez našeg sudelovanja i na taj način predstavljaju psihičku delatnost lišenu hotimičnosti. Stoga je san zapravo krajnje objektivni, tako reći prirodni produkt psihe, zbog čega se od njega mogu očekivati bar ukazivanja i aluzije na izvesne osnovne tendencije. Kako psihički životni proces — kao svaki životni proces — nije samo kauzalni tok, već i finalno orijentirano, svrhovno zbivanje, to se od sna, koji ne predstavlja ništa drugo do samoodražavanje psihičkog životnog procesa, mogu očekivati indicije u odnosu na objektivne uzroke kao i objektivne tendencije. Na osnovu ovih razmatranja, dakle, podvrgavamo snove pažljivom posmatranju. Odvelo bi nas isuviše daleko iznositi sve one snove koji su usledili. Dovoljna
je skica njihovog osnovnog karaktera: većina snova se odnosila na ličnost lekara, tj. aktivne ličnosti
očigledno su bile samo snevačica i njen lekar. Ovaj se, međutim, retko pojavljivao u svom prirodnom obličju, već najčešće čudno izmenjen. Njegov oblik je čas bio neprirodne veličine, čas je izgledao prastar, zatim opet sličan njenom ocu, pri tom čudnovato isprepletan sa prirodom, kao u sledećem snu: njen otac (koji je inače bio malog rasta) stajao je sa njom na jednom bregu, koji je bio sav pokriven žitnim poljima. U poređenju sa njim ona je bila mala, a on je izgledao kao džin. On ju je podigao sa tla i kao malo dete držao je na rukama. Povetarac je duvao iznad žita i kako je povijao klasje tako je i on nju ljuljao u naručju. Iz ovog i sličnih snova mogle su se sagledati različite
stvari. Pre svega stekao sam utisak kao da se njeno nesvesno nepokolebljivo zadržava na tome da
sam ja njen otac-ljubavnik, čime je izgledalo da je fatalna veza, koju je trebalo raskinuti, još čvršće i
izričito potvrđena. Dalje nije moglo a da se ne vidi da je nesvesno poseban naglasak stavljalo na nadljudsku, tako reći »božansku« prirodu oca-ljubavnika, čime se isto tako još jednom podvlačilo precenjivanje, skopčano sa prenosom. Stoga sam se pitao da pacijentkinja možda još uvek nije sagledala celokupnu fantastičnost njenog prenosa ili da se, na kraju krajeva, do nesvesnog uopšte ne može dopreti uvidom, već da se zaslepljeno i idiotski prati nešto besmisleno i nemoguće. Frojdova ideja da nesvesno »samo može da želi«, Sopenhauerova šlepa i besciljna pravolja, gnostički demiurg, koji se u svojoj taštini smatra savršenim, a koji slep i ograničen stvara samo jadnu nesavršenost — opasno su se približavale ovakve pesimističke sumnje o suštinski negativnoj osnovi sveta odnosno duše. Nasuprot tome izgledalo mi je da u stvari ne postoji ništa drugo do dobar savet »ti
treba da«, potkrepljen udarcom sekire, koji zauvek odseca celokupnu fantastiku.  Ali pošto sam još jednom temeljno razmotrio snove, zatitrala mi je drugačija mogućnost. Rekao sam sebi sledeće: ne može se osporiti da snovi nastavljaju da govore u istim metaforama, koje su poznate
kako pacijentkinji tako i meni iz naših razgovora. Sama pacijentkinja neosporno ima uvida, u fantastiku njenog prenosa. Ona zna da joj se ja javljam kao polubožanski otac-ljubavnik, što bar intelektualno može razlikovati od stvarnog mene. Dakle, snovi očigledno ponavljaju ono što svest već zna, minus svesna kritika, koju sasvim ignorišu. Oni, dakle, ponavljaju svesne sadržaje a ipak ne in toto, već se uporno probijaju sa fantastičnim stanovištem i pored »zdravog
ljudskog razuma«. Naravno da sam se zapitao: odakle ova upornost i kakva joj je svrha? Čvrsto sam bio ubeđen da ova mora imati nekakav finalni smisao, pošto nema stvarno živih stvari koje ne bi imale nekog svrhovnog smisla, koje bi se, drugim recima, mogle objasniti ako
bi se predstavile kao preživeli ostatak izvesnih ranijih činjenica. Ali energija prenosa je u tolikoj meri
jaka da zapravo pravi utisak vitalnog nagona. Dakle, šta je svrha ovakvih fantazija? Tačnije posmatranje i analiza snova, naročito onih koje sam naveo, pružaju izrazitu tendenciju — nasuprot svesnijoj kritici, koja bi to htela da svede na ljudsku meru — da ličnosti lekara pridoda natčovečne atribute — džinovski, prastar, veći od oca, kao vetar koji povija klasje — očigledno od njega još treba stvoriti Boga! Ili da li bi slučaj trebalo posmatrati obrnuto, naime da nesvesno pokušava da iz ličnosti lekara stvori Boga, u neku ruku da iz ljušture ličnosti oslobodi božju priliku, koja je, prema tome, u prenosu na ličnost lekara bila u svesti počinjeni nesporazum, glupost »zdravog ljudskog razuma«. Da li težnja nesvesnog možda samo na izgled žudi za ličnošću, a da u dubljem smislu
stremi Bogu? Da li bi priželjkivanje Boga moglo biti neizmenjena, tamna priroda nagona probuđene strasti? Možda dublja i jača od ljubavi prema čovekovoj ličnosti? Ili možda najviši i pravi smisao ove bezizlazne ljubavi, koju nazivamo prenosom? Možda delić stvarnog »lica božjeg«, koje se od 15. veka izgubilo iz ljudske svesti? Niko neće posumnjati u stvarnost strasne žudnje za čovekovom ličnošću, ali da se u lekarskoj ordinaciji, u prozaičnoj figuri doktora, jedan odavno istorijski
postao delić religijske psihologije, tako reći srednjovekovni kuriozum — pomislimo na Mehtilda
fon Magdeburga tMechthild von Magdebur) — pojavi tako neposredno i stvarno, svakako izgleda isuviše fantastično, da bi se moglo uzeti ozbiljno. Stvarni naučni stav mora biti bez predrasuda.
Jedini kriterijum važnosti jedne hipoteze jeste da li ova poseduje heurističku ili tumačeću vrednost. Sada se postavlja pitanje da li se prethodno postavljene mogućnosti smeju posmatrati kao važeće hipoteze. A priori ne postoji nikakav razlog zašto ne bi bilo moguće da nesvesne tendencije s one strane čovekove ličnosti imaju cilja, kao što je i moguće da nesvesno »samo želi«. Jedino je iskustvo ono što odlučuje o tome koja je hipoteza pogodnija. Mojoj vrlo kritičnoj pacijentkinji ova nova hipoteza nije se posebno sviđala, pošto je ranije shvatanje, da sam ja otac-ljubavnik i da kao takav predstavljam idealno rešenje konflikta, imalo za njena osećanja neuporedivo veću privlačnost. Uprkos tome njen intelekt je bio dovoljno bistar da uvidi teoretsku
mogućnost jedne ovakve hipoteze. Međutim, snovi  nastavljaju da ličnost lekara predstavljaju u sve većim propozicijama. U vezi s tim desilo se nešto što sam u početku opazio samo sa čuđenjem, naime, tako reći podzemno ispražn javan je njenog prenosa. Primetno se produbljivao odnos prema jednom prijatelju, uprkos tome što se svesno još uvek čvrsto držala prenosa. Kada je zatim došao trenutak rastanka sa mnom, ovaj nije značio katastrofu, već sasvim normalan rastanak. Imao sam privilegiju da budem jedini posmatrač pri procesu odvajanja. Mogao sam da vidim kako je nadlično usmerna tačka razvila — ne mogu je drugačije nazvati — vodeću funkciju i korak po korak na sebe prenela sva prethodna lična precenjivanja i sa ovom priteklom energijom dobila i u uticaju na odbojnu svest, a da/ pri tom svest pacijentkinje nije mnogo šta primetila od toga. Iz toga
sam zaključio da snovi nisu bili samo fantazija, već samoprikazivanje nesvesnog razvitka, koje je omogućilo da psiha pacijentkinje polako izraste iznad njene nekorisne lične veze. Ova promena se desila, kako sam pokazao, na taj način što se nesvesno razvila nadlično usmerna tačka; u neku ruku virtualan cilj koji se simbolički izražavao u obliku koji se ne može drugačije obeležiti do kao shvatanje Boga. Snovi su tako reći izobličili ljudsku figuru lekara do nadljudskih proporcija,
do džinovskog, prastarog oca, koji je istovremeno i vetar u čijim sigurnim zaštitničkim rukama počiva snevačica kao odojče. Ako bi se svesna predstava Boga (hrišćansko vaspitanje) pacijentkinje smatrala uzrokom javljanja božje slike u snovima, onda bi se opet moralo istaći njeno izopačavanje. U odnosu na religiju pacijentkinjin stav je kritički i agnostički. a njena ideja o mogućem božjem biću odavno se kreće u apstraktnim sferama. Nasuprot tome božja slika snova odgovara arhaičnoj predstavi prirodnog demona, možda Votana. fttbc' T6 Tcveuu.a, »Bog je duh« je preveden u praoblik, gde je zveuu« vetar: Bog je vetar, jači, veći od čoveka, nevidljivo biće od daha. Slično kao u hebrejskom i u arapskom ruh označava dah — i duh.3 Iz ličnog oblika snovi razvijaju arhaičnu
sliku Boga, koja se beskrajno razlikuje od svesnog pojma Boga. Moglo bi se prigovoriti da se radi o
infantilnoj slici, reminiscenciji iz detinjstva. Bio bih sklon ovoj pretpostavci kada bi se radilo o starom čoveku na zlatnom prestolu na nebu. Ali upravo se ne radi o ovakvoj sentimentalnosti, već o primitivnom shvatanju, koje može samo odgovarati arhaičnom stanju duha. Ovakva primitivna shvatanja, za koja sam u svojoj knjizi Preobražaji i simboli libida dao veliki broj primera, sugerišu nam da preduzmemo razdvajanje nesvesnog materijala, koje bi imalo drugačiji karakter od diferenciranja na »predsvesno« i »nesvesno« ili »subconscious« i »unconscious«. Ovde nećemo dalje* diskutovati o opravdanosti ovakvog razdvajanja. Ono ima svoju određenu vrednost i zaslužuje
da se dalje razvija kao stanovište. Razdvajanje, na koje me je prisililo iskustvo, zahteva samo da bude
ocenjeno kao jedno dalje stanovište. Iz dosada rečenog proizilazi da u nesvesnom u izvesnoj meri možemo razlikovati jedan sloj koji se može označiti kao lično nesvesno. Materijali sadržani u ovom sloju su lične prirode utoliko što su s jedne strane stečeni kroz individualnu egzistenciju, a s druge psihološki faktori koji bi isto tako mogli biti i svesni. S jedne strane je, doduše, razumljivo da inkompatibilni psihološki elementi podležu potiskivanju i da su zbog toga nesvesni, ali da s druge ipak postoji mogućnost da se potisnuti sadržaji privedu u svest i da se svesno zadrže kada se jednom spoznaju. Ove materijale raspoznajemo kao lične sadržaje po tome što možemo dokazati njihovo dejstvo, ili njihovo parcijalno pojavljivanje, ili njihovo poreklo u našoj ličnoj prošlosti.
To su integrisani delovi ličnosti koji spadaju u njen inventar, delovi čiji manjak u svesti stvara manju vrednost u ovom ili onom pogledu, i to ne manju vrednost koja bi po sebi imala psihološki karakter
organskog osakaćen ja ili urođenog defekta, već mnogo pre karakter propusta, zbog kojeg se nameće moralni ressentiment. Moralno doživljena manja vrednost uvek ukazuje da je komad koji nedostaje nešto što zapravo, shodno osećanjima, ne bi trebalo da nedostaje, ili, drugim recima, nešto što bi moglo biti svesno, samo ako bi se potrudilo.'; Moralno osećanjemanje vrednosti pri tom ne potiče iz sukoba sa opštim, u izvesnom smislu arbitrarnim moralnim zakonom, već iz konflikta sa sopstvenim bićem, koje iz razloga duševne ravnoteže zahteva nadoknadu deficita. Bilo gde da se pojavi osećanje niže vrednosti, ono ukazuje da nije samo prisutan zahtev za asimilacijom nesvesnog komada, već i na mogućnost asimilacije. U krajnjoj liniji su moralni kvaliteti jednog čoveka ono što ga, bilo spoznajom neophodnosti, bilo indirektno preko neuroze, primoravaju da asimiluje svoju nesvesnu Sopstvenost i da je zadrži svesnom. Ko i dalje odmiče na ovom putu saznavanja svoje nesvesne Sopstvenosti, nužnim načinom prenosi sadržaje lično nesvesnog u svest, čime se proširuje opseg ličnostL' Odmah bih dodao da ovo »proširenje« u prvoj liniji pogađa moralnu svest, samospoznaju, pošto su sadržaji nesvesnog, oslobođeni pomoću analize i prevedeni u svest, po' pravilu neprijatni i stoga potisnuti sadržaji, pod čim se podrazumevaju želje, sećanja, tendencije, planovi itd. To su sadržaji koji
dolaze na videlo, na primer, i kod iskrenog ispovedanja, ali tad ipak u daleko ograničenijoj meri.
Daljnje se, po pravilu, dobija pomoću analize snova. Cesto je vrlo interesantno videti kako snovi iznose najhitnije momente — deo po deo najfinije izabrano. Čitav materijal, prinet svesti, dovodi do značajnog proširenja horizonta, produbljene samospoznaje, za koju se mora pretpostaviti da je, kao ništa drugo, pogodna da čoveka humanizuje i učini skromnim. Ali i samospoznaja, o čijem dejstvu svi mudraci pretpostavljaju samo najbolje, deluje različito na različite karaktere. Time se u praktičnoj analizi mogu steći najčudnovatija iskustva. Ipak, taj problem ću obraditi u drugom poglavlju. Kao što moj primer arhaične predstave Boga pokazuje, izgleda da nesvesno sadrži još i druge stvari
a ne samo lične tekovine. Mojoj pacijentkinji je bilo potpuno nesvesno poreklo pojma »duh« iz »vetar« ili paralelizam ta dva pojma. Ovaj sadržaj sna nikada nije imala u misaonom toku, niti je ikada nešto učila o ovome. Kritično mesto u Novom zavetu  bilo joj je nepristupačno, pošto ne zna
grčki. Moglo se — ako bi ovo stvarno trebalo da bude lična tekovina — raditi o takozvanoj kriptomneziji, tj. o nesvesnom sećanju neke zamisli koju je snevačica nekad pročitala. Protiv ovakve mogućnosti u ovom posebnom slučaju ne mogu ništa navesti. Ali video sam dovoljan broj slučajeva — veliki broj istih nalazi se u mojoj gore navedenoj knjizi — gde je sa sigurnošću isključena kriptomnezija. Ako bi se i u ovom slučaju radilo o kriptomneziji — što mi je vrlo neverovatno — ipak ostaje da se razjasni šta je bila preegzistentna dispozicija na osnovu koje se fiksirala 1 kasnije »ekforisala« (Semon) baš ova slika. U svakom slučaju radi se — sa ili bez kriptomnezije — o
pravoj i tačnoj primitivnoj božjoj slici, koja je rasla u nesvesnom jednog modernog čoveka i razvijala živahno dejstvo, dejstvo koje goni na religijsko-psihološka razmišljanja. Na ovoj slici ne bih mogao da nađem ništa »lično«: to je potpuno kolektivna slika, čija nam je etnička pojava odavno poznata. Ova istorijska i opšte proširena slika je ponovo oživela kroz prirodnu psihičku funkciju, što nije nikakvo čudo utoliko što je moja pacijentkinja došla na svet sa ljudskim mozgom, koji danas najverovatnije funkcioniše na isti način kao kod starih Germana. Radi se o oživljenom arhetipu, kako sam označio ove praslike.s Primitivni, analogni način mišljenja snova je ono što ponovo oživljavaju ove stare slike. Ne radi se o nasleđenim predstavama već nasleđenim pripravnostima.

S obzirom na ovakve činjenice moramo pretpostaviti da nesvesno ne sadrži samo lično, već i nelično,
kolektivno, u obliku nasledenih kategorija1 ili arhetipova. Stoga sam postavio hipotezu da nesvesno
u svojim dubljim slojevima sadrži izvesne relativno šire kolektivne sadržaje. Zbog toga govorim o »kolektivno nesvesnom«.

K.G.JUNG

Pročitaj više...

TUMAČENJE NESVESNOG

Čovek se vara ako smatra da je nesvesno nešto bezazleno, što može postati predmet neke društvene igre. Sigurno da nesvesno nije bezuslovno opasno; ali čim dođe do neuroze, onda je to znak da je u nesvesnom došlo do posebnog gomilanja energije, naime neke vrste punjenja koje može da eksplodira. Ovde se preporučuje opreznost. Pre svega se ne zna šta će se pokrenuti ako se započne sa analiziranjem snova. Time se, možda, stavlja u pokret nešto unutrašnje i nevidljivo; najverovatnije to je nešto što bi kasnije tako i tako izbilo na svetlost dana — ali možda isto tako i nikada ne bi ugledalo svetio. U neku ruku čovek traga za arteškim bunarom a reskira da naiđe na vulkan. Ako su prisutni neurotski simptomi, tada se mora raditi oprezno. Ali neurotski slučajevi još ni izdaleka nisu najopasniji. Naime, postoje i na izgled normalne ličnosti koje ne pokazuju posebne neurotske simptome — možda su i sami lekari i vaspitači — čak razmetljivo ispoljavaju svoju normalnost i primer su dobrog vaspitanja, imaju krajnje normalne nazore i navike, čija je normalnost, međutim, veštačka kompenzacija latentne (prikrivene) psihoze. Dotični ni sami ništa ne slute o svom stanju. Njihove slutnje dolaze možda samo do izraza u tome što se posebno interesuju za psihologiju i psihijatriju i što ih takve stvari privlače kao komarce svetlost.  Kako analitička tehnika aktivira i iznosi na videlo nesvesno, ona u takvim slučajevima razara lekovitu kompenzaciju, tako da nesvesno izbija u obliku nezadrživih fantazija i posledičnih stanja nemira, koja ponokad vode neposredno u duševnu bolest a eventualno mogu dati povoda samoubistvu. Ove latentne psihoze, na žalost, nisu isuviše retke. Opasnost susreta sa ovakvim slučajevima preti svakom onom ko se bavi analizom nesvesnog, i kada raspolaže velikim iskustvom i spretnošću. Nespretnošću, pogrešnim tumačenjem, samovoljnim interpretacijama i sličnim mogu se pokvariti i oni slučajevi čiji ishod ne bi morao da bude rđav. Ovo svakako nije samo svojstvo analize nesvesnog, već svakog lekarskog poduhvata, ukoliko je promašen. Tvrđenje da ljudi polude od analize glupo je isto toliko kao pro­ šireno mišljenje da ludnički lekar, zbog bavljenja du­ ševnim bolesnicima, obavezno mora poludeti. Nezavisno od rizika terapije nesvesno po sebi i za sebe može postati opasno. Jedan od najobičnijih oblika opasnosti sastoji se u povodu za nesrećne slu­ čajeve. Daleko veći broj no što se i pomišlja nesrećnih slučajeva svake vrste uzrokovan je psihički, počev od sitnih udesa, saplitanja, sudara, opekotina itd. do
automobilskih nesreća i katastrofa u planinama. Sve može biti uzrokovano psihički i katkad pripremano nedeljama ili mesecima. Pregledao sam veliki broj slučajeva ove vrste i često se moglo dokazati da snovi već nedeljama unapred pokazuju tendencije samooštećenja. Sve udese koji su posledica takozvane nepažnje trebalo bi istraživati sa ovog aspekta. Poznato je da se čoveku ne dešavaju samo sitne ili veće gluposti kada iz bilo kog razloga nije dobre volje, već i opasnije stvari, koje u pogodnom trenutku mogu dokrajčiti život. Narod kaže: »Taj i taj je umro u pravom trenutku«, sigurno osećajući tajnu psihološ­ ku kauzalnost slučaja. Na isti način mogu se dovesti do izbijanja ili nastavljanja somatska oboljenja. Neispravno funkcionisanje psihe može dalekosežno da
ošteti telo, kao što i obrnuto telesne patnje mogu da zahvate i dušu, pošto duša i telo nisu ništa odvojeno već jedan te isti život. Tako se retko sreće somatsko oboljenje koje nije komplikovano psihički, i kada ovo nije uzrokovano psihički.

Ali bilo bi netačno ako bismo isticali samo nepovoljnu stranu nesvesnog. U svim običnim slučajevima nesvesno je nepovoljno ili opasno samo stoga što smo nesaglasni i zbog toga u suprotnosti sa njim. Negativni stav prema nesvesnom, odnosno otcepljenje istog, štetan je utoliko što je dinamika nesvesnog identična sa energijom instinkata.' Nepovezanost sa nesvesnim znači koliko i nedostatak instinkta i korena.

Ako se uspe da se uspostavi ona funkcija koju ja označavam kao transcendentnu, onda je otklonjena nesložnost i može se koristiti povoljna strana nesvesnog. Tada, naime, nesvesno pruža sve one podsticaje i pomoć koju dobra priroda može obilato podariti čoveku. Nesvesno ima mogućnosti koje su nepristupačne svesti, pošto ono raspolaže svim podpragovnim (subliminalnim) psihičkim sadržajima, svim zaboravljenim i previđenim a uz to i mudrošću iskustva bezbrojnih milenijuma, koje je nataloženo u njegovim arhetipskim strukturama. Nesvesno je stalno aktivno i stvara kombinacije svojih materijala, koje služe određivanju budućnosti. Ono produkuje subliminalne, prospektivne kombinacije isto kao i naša svest, samo su ove po finoći i bogatstvu daleko iznad svesnih kombinacija. Zbog toga nesvesno može biti vođa bez premca čoveku, ako ovaj uspe da odoli iskušenjima. Praktična terapija upravlja se prema postignutom terapijskom rezultatu. Rezultat može naići tako reći na svakom stupnju terapijskog postupka, sasvim nezavisno od težine ili trajanja bolesti. I obrnuto, terapija nekog teškog slučaja može trajati vrlo dugo a da se ne dostignu viši stupnjevi razvitka ili da nije potrebno ni dostići ih. Ima relativno mnogo slučajeva koji i posle postizanja terapijskog rezultata zbog svog sopstvenog razvitka prolaze kroz dalje stupnjeve promena. Dakle, nije tako da se mora biti težak slučaj da bi se moralo proći kroz celokupni razvitak. Ali, prema okolnostima dostižu visoki stepen svesnosti samo oni ljudi koji su predodređeni i pozvani za to, tj. imaju sposobnost i nagon za više diferenciranje. Kao što je poznato u ovome su ljudi krajnje različiti kao i životinjske vrste, među kojima ima konzervativnih i evolutivnih. Priroda je aristokratska, ali ne u smislu da mogućnost diferenciranja čuva samo za najviše vrste. Isto je sa psihičkim mogućnostima razvitka — ove nisu rezervisaue samo za posebno nadarene individue. Drugim recima, da bi se odigrao dalekosežni razvitak nije potrebna niti posebna inteligencija niti kakav talenat, pošto u ovom razvitku moralna svojstva mogu da upotpune ono za što je inteligencija nedovoljna. Ali nikako se ne srne verovati da se terapija sastoji u tome što će se ljudima usaditi opšti obrasci i komplikovane pouke. O tome nema ni govora. Svako može da osvoji ono što mu treba, na svoj način i svojim jezikom. Ono što ovde izlažem je intelektualna formulacija, ali to nije upravo ono o čemu se govori u običnom, praktičnom radu. Mali, kazuistički delići koje sam naveo daju otprilike ideju u praksi. Ako čitalac i posle svega što sam izneo u prethodnim poglavljima nije u stanju da oseti i stvori sliku o teoriji i praksi moderne medicinske psihologije, onda me to neće previše začuditi, naprotiv, za to ću okriviti moju nedovoljnu sposobnost izlaganja, koja mi ne omogućava da predočim u shvatljivu sliku onu nepreglednu celovitost mišljenja i doživljavanja, koji su prednost lekarske psihologije. Tumačenje sna na papiru možda izgleda proizvoljno, nejasno i doterano, ali to isto u stvarnosti može biti mala drama neprevaziđene realističnosti. Doživeti san i njegovo tumačenje nešto je sasvim drugo od mlakog otiska na papiru. U osnovi uzev sve u ovoj psihologiji je doživljaj, čak i teorija — i tamo gde se kreće u najapstraknijim sferama — proističe neposredno iz do­ življenog. Ako, recimo, Frojdovoj seksualnoj teoriji zameram na jednostranosti, onda time ne želim da tvrdim da se ova zasniva na spekulaciji bez korena; naprotiv, ona je verni odraz stvarnih činjeničnih stanja, koja se nameću posmatranju u praksi. A kada iz toga kao krajnja posledica izraste jednostrana teorija, onda to samo pokazuje sa kakvom se snagom ubeđenja, objektivno i subjektivno, takva činjenična stanja manifestuju. Jedva da se može zahtevati od pojedinca-istraživača da se izdigne iznad sopstvenih najdubljih utisaka i njihove apstraktne formulacije, pošto je sticanje utisaka kao i mislena obrada istih već po sebi životni posao. Ja lično imam veliku prednost prema Frojdu kao i Adleru da" nisam odrastao unutar psihologije neuroza i njene jednostranosti, već sam došao iz psihijatrije, za modernu psihologiju pripremljen Ničeom, a pored Frojdovih shvatanja imao sam pred očima postajanje Adlerovih pogleda. Na taj na­ čin sam tako reći od početka gurnut u konflikt i prinuđen da ne samo zatečena mišljenja već i svoja sopstvena smatram relativnim, odnosno kao ispoljavanje određenog psihološkog tipa. Kao što je za Frojda bio odlučujući pomenuti Brojerov slučaj, tako i moja shvatanja imaju u osnovi presudan doživljaj: kao student tokom kliničkih semestara posmatrao sam slučaj somnambulizma mlade devojke. Ovaj slučaj je postao tema moje doktorske disertacije.2 Za poznavaoca mog naučnog rada neće biti neinteresantno da ovu studiju, nastalu pre 40 godina, uporedi sa mojim kasnijim idejama.

Rad na ovom području je pionirski. Cesto sam se varao i mnogo puta morao sam da menjam mišljenje. Ali znam i zbog toga sam računao sa tim da, kao što iz noći postaje dan, tako i istina proističe iz zablude. Sebi sam kao opomenu postavio reči Gijoma Fereroa (Guillaume Ferrero) »miserable vanite dusavant«3 i stoga nisam se ni plašio niti ozbiljno kajao zbog zabluda. Jer naučno istraživačka delatnost nikada mi nije bila ni krava muzara niti sredstvo prestiža, već svakodnevno psihološko iskustvo stečeno u radu sa bolesnicima, često u obliku gorkih obra­ čuna. Iz ovog razloga nije sve ono što iznosim napisano iz glave, već nešto i iz srca, što dobronamerni čitalac ne treba da previdi kada prateći intelektualne linije ponekad naiđe ne na sasvim ispunjene i izgla- đene pukotine. Harmonični tok izlaganja može se očekivati samo tamo gde se piše o stvarima koje se već znaju. Ali kada čovek prisiljen potrebom za pružanjem pomoći i lečenja traži puteve, onda mora govoriti i o stvarima koje zapravo još ne poznaje.  

Pročitaj više...